Чланак из Књижевних новина о монографији наше ауторке Александре Перић

јун 18, 2018 IzdanjaNovostirad zaduzbine

Aleksandra Peric korica.indd

Књижевне Новине, мај/јуни 2018. бр. 1273-74

Рубрика: Филмска публицистика

Наслов: СЛИЧНОСТИ ИЗМЕЂУ АРХИТЕКТОНСКЕ И ФИЛМСКЕ УМЕТНОСТИ

Поднаслов: Александра Перић: Тарковски-инспирација у архитектонском пројектовању“; Изд: Задужбина Андрејевић, Београд, 2017.

Пише: Душан Цицвара

Монографијом „Тарковски – инспирација у архитектонском пројектовању“, двадесетпетогодишња мултимедијална уметница Александра Перић (поред архитектонског пројектовања, цртежа, конзервације и рестаурације, успешно се бави и уметничком фотографијом), на најбољи могући начин потврђује тезу чувеног француског синеасте Рене Клера да је архитектура као уметност најсроднија филмској. И заиста, двадесетих година прошлог века  и миленијума, филмска нарација интезивно се бавила архитектонским градским просторима. Овом приликом поменућу само неколико филмова из тог периода: „Париз који спава“ Рене Клера, „Метрополис“ Фрица Ланга, „Берлин: Симфонија велеграда“ Валтера Ротмана, „Поводом Нице“ Жана Вигоа, и експериментални поетски дугометражни документарни филм о дану у коме младић доконо шета улицама Прага „Безразложна шетња“ Александра  Хакеншмида. Данас компијутерска технологија и  бројни специјални ефекти омогућили су филму и архитектури да се још више међусобно  приближе и узајамно инспиришу. А то превасходно због просторних архитектонских имагинација и богате ликовности најбоље показују филмови „Блејд рајнер“ Ридлија Скота и „Град греха“ Роберта Родригеза.

Александра Перић, што је било за очекивати од једног  архитекте, није се позабавила овим филмовима, већ је себи задала знатно тежи задатак: Да  читаоцима ове монографије искључиво  и кроз филмски  опус Андреја Арсенијевича Тарковског (1932-1986), приближи ове две, по Клеровим речима, најсродније уметности. Полазећи прво од  визуелног језика филма, ауторка филмски кадар и  архитектонски простор поставља у  паралелну раван, преводећи један медиј у други. Циљ ове монографије је да укаже на препознавање редитељевих (у овом случају код Тарковског) кинеестетичких принципа и њихове најбоље примене у архитектури. А естетске вредности филмова Андреја Тарковског уједно аналиира и кроз социолошке, религиозне, и филозофске оквире. Због таквог методолошког приступа књига Александре Перић пмало подсећа на књигу финског архитекте Хуани Паласме, који у студији „Архитектура слике“, кроз филмове Алфреда Хичкока, Микеланђела Антоњонија, Стенлија Кјубрика и Андреја Тарковског, говори о незамењивој улози архитектуре у филмском мимезису. Просторне вредности у свим филмовима Андреја  А. Тарковског суштински представљају тачку ослонца за конструкцију архитектонског концепта пројекта архива „Авала-филма“, продуцентске куће која је попут многих на овдашњим просторима пропала у транзиционим временима. Ова монографија написана је на основу ауторкиног мастер рада „Однос архитектуре и филма- превођење естетичких принципа филмова Андреја  Тарковског  у концепт  пројектовања архитектуре“ одбрањеног 6. јула 2016. године на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Написана просечном читаоцу разумљивим језиком, ова монографија све мислеће људе подстаћи ће да поново са обновљеним ентузијазмом пажљиво погледају филмове Андреја Арсенијевича Тарковског зато што уверљиво доказују да су филмска и архитектонска уметност најближе свакодневном људском бивствовању.

nothing here for now