Članak iz Književnih novina o monografiji naše autorke Aleksandre Perić

jun 18, 2018 IzdanjaNovostirad zaduzbine

Aleksandra Peric korica.indd

Književne Novine, maj/juni 2018. br. 1273-74

Rubrika: Filmska publicistika

Naslov: SLIČNOSTI IZMEĐU ARHITEKTONSKE I FILMSKE UMETNOSTI

Podnaslov: Aleksandra Perić: Tarkovski-inspiracija u arhitektonskom projektovanju“; Izd: Zadužbina Andrejević, Beograd, 2017.

Piše: Dušan Cicvara

Monografijom „Tarkovski – inspiracija u arhitektonskom projektovanju“, dvadesetpetogodišnja multimedijalna umetnica Aleksandra Perić (pored arhitektonskog projektovanja, crteža, konzervacije i restauracije, uspešno se bavi i umetničkom fotografijom), na najbolji mogući način potvrđuje tezu čuvenog francuskog sineaste Rene Klera da je arhitektura kao umetnost najsrodnija filmskoj. I zaista, dvadesetih godina prošlog veka  i milenijuma, filmska naracija intezivno se bavila arhitektonskim gradskim prostorima. Ovom prilikom pomenuću samo nekoliko filmova iz tog perioda: „Pariz koji spava“ Rene Klera, „Metropolis“ Frica Langa, „Berlin: Simfonija velegrada“ Valtera Rotmana, „Povodom Nice“ Žana Vigoa, i eksperimentalni poetski dugometražni dokumentarni film o danu u kome mladić dokono šeta ulicama Praga „Bezrazložna šetnja“ Aleksandra  Hakenšmida. Danas kompijuterska tehnologija i  brojni specijalni efekti omogućili su filmu i arhitekturi da se još više međusobno  približe i uzajamno inspirišu. A to prevashodno zbog prostornih arhitektonskih imaginacija i bogate likovnosti najbolje pokazuju filmovi „Blejd rajner“ Ridlija Skota i „Grad greha“ Roberta Rodrigeza.

Aleksandra Perić, što je bilo za očekivati od jednog  arhitekte, nije se pozabavila ovim filmovima, već je sebi zadala znatno teži zadatak: Da  čitaocima ove monografije isključivo  i kroz filmski  opus Andreja Arsenijeviča Tarkovskog (1932-1986), približi ove dve, po Klerovim rečima, najsrodnije umetnosti. Polazeći prvo od  vizuelnog jezika filma, autorka filmski kadar i  arhitektonski prostor postavlja u  paralelnu ravan, prevodeći jedan medij u drugi. Cilj ove monografije je da ukaže na prepoznavanje rediteljevih (u ovom slučaju kod Tarkovskog) kineestetičkih principa i njihove najbolje primene u arhitekturi. A estetske vrednosti filmova Andreja Tarkovskog ujedno analiira i kroz sociološke, religiozne, i filozofske okvire. Zbog takvog metodološkog pristupa knjiga Aleksandre Perić pmalo podseća na knjigu finskog arhitekte Huani Palasme, koji u studiji „Arhitektura slike“, kroz filmove Alfreda Hičkoka, Mikelanđela Antonjonija, Stenlija Kjubrika i Andreja Tarkovskog, govori o nezamenjivoj ulozi arhitekture u filmskom mimezisu. Prostorne vrednosti u svim filmovima Andreja  A. Tarkovskog suštinski predstavljaju tačku oslonca za konstrukciju arhitektonskog koncepta projekta arhiva „Avala-filma“, producentske kuće koja je poput mnogih na ovdašnjim prostorima propala u tranzicionim vremenima. Ova monografija napisana je na osnovu autorkinog master rada „Odnos arhitekture i filma- prevođenje estetičkih principa filmova Andreja  Tarkovskog  u koncept  projektovanja arhitekture“ odbranjenog 6. jula 2016. godine na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Napisana prosečnom čitaocu razumljivim jezikom, ova monografija sve misleće ljude podstaći će da ponovo sa obnovljenim entuzijazmom pažljivo pogledaju filmove Andreja Arsenijeviča Tarkovskog zato što uverljivo dokazuju da su filmska i arhitektonska umetnost najbliže svakodnevnom ljudskom bivstvovanju.

nothing here for now